Jack Photography

Fotografijom se bavim kao potpuni amater već više od dvadeset godina. Još dok sam posedovao prvi analogni Agfa (Agfamatic 208 Sensor) foto aparat, bio sam fasciniran makro fotografijom i svetom koji je pred našim očima, a koji često ne primećujemo. Međutim, za ozbiljno bavljenje makro fotografijom oduvek je bilo neophodno znatno finansijsko ulaganje, što je prepreka mnogim ljubiteljima fotografije. Ali, da li je baš tako? Koliko je potrebno uložiti da bi se dobila jedna ovakva fotografija?

(veća slika)

Začudićete se, ali ne previše. Potrebno je samo puno volje i želje da eksperimentišete, kao i puno strpljenja prilikom samog fotografisanja. Sve ostalo je lako. Ukoliko već posedujete neki DSLR foto aparat, da biste fotografisali pravi makro, foto aparat nije dovoljan, već vam je potreban i makro objektiv. Ovde pravimo razliku između tzv. close-up fotografije i makro fotografije. Ova prva podrazumeva fotografisanje objekta iz bliza i to tako da predmet koji se slika popuni okvir. Čak i foto aparati koji u sebi imaju "macro" mod, ustvari omogućavaju fotografisanje samo close-up fotografija, a ne prave makro. Pod pravom makro fotografijom podrazumeva se ona gde je uvećanje minimum 1:1 (veličina objekta u prirodi je identična onoj koja se beleži na filumu ili senzoru). Ovo uvećanje omogućavaju samo makro objektivi. I tu nastaje problem. Cene kvalitetnih makro objektiva su više stotina evra. Hm, hm...

Međutim, iako pravi i kvalitetni makro objektivi omogućavaju dobijanje najboljih razultata, postoje i druga rešenja. Jedno od njih su tube, koje se stavljaju na foto aparat između tela i objektiva, a koje omogućavaju da se skrati žižna daljina i dobije veće uvećanje. Ovo nije loše rešenje, ali time se gubi veza između stakla i tela, te ste prepuštini isključivo manuelnim podešavanjima, a u slučaju da na objektivu nemate podešavanje blende prstenom, onda su i neupotrebljive. Uvećanja, sa druge strane, nisu toliko velika. Postoje i tube sa elektronikom, koje omogućavaju da objektiv i dalje komunicira sa telom, ali one su znatno skuplje. Slični tubama su i mehovi, koji dodatno udaljavaju objektiv od tela i koji se po potrebi mogu skraćivati i produžavati. Najjednostavnije rešenje su tzv. close-up filteri koji se stavljaju na mesto filtera na objektivu (zato i naziv filteri, iako oni to nisu) a u stvari predstavljaju sočiva sa uvećanjem koje, takođe, omogućava da subjektu priđete bliže i dobijete veće uvećanje. To je vrlo jeftino rešenje, jer njihova cena je već od desetak evra, a rezultati koji se dobijaju mogu biti vrlo dobri.

Šta ako umesto close-up filtera stavimo nešto što može dati još veće uvećanje? Neko sočivo? Ima više proizvođača koji nude ove varijante. A šta ako dodamo više sočiva?

Tu dolazimo do rešenja. Objektiv je skup sočiva. Znači, na mesto close-up filtera postavićemo drugi objektiv.

Da bismo to izveli i da bismo dobili rezultate kao na slici gore, potrebno je da već posedujemo neku opremu. Evo šta nam je potrebno:

Najpre, neophodno je da imamo foto aparat. DSLR je (skoro) obavezan, mada je sve to izvodljivo i sa nekim prosumer aparatom uz malo više ekvilibristike. Moj Sony Alpha 230 je sasvim zadovoljavajuće rešenje:

Uz foto aparat neophodno je da imate i zum objektiv. Poželjno je da to bude neki sa minimum 150 mm. Da biste bili na sigurnom, 200 mm je optimalno, a više od toga može da omogući veća uvećanja. Pošto ćemo na taj osnovni objektiv dodati još jedan, veći zum će omogućiti da se izbegne efekat vinjete. Takođe, veći zum daće i veće uvećanje. Kao što rekosmo, pravi makro objektivi daju uvećanje od najmanje 1:1. Kad na objektiv od 200 mm dodate drugi od 50 mm dobijate uvećanje od 4:1. Uvećanje se računa tako što se prosto podeli (200/50=4).

Moj objektiv je 55-200mm:

Dalje, neophodno je i da posedujet dodatni objektiv. U ovu svrhu možete koristiti bilo koji. Poželjno je da to bude fiksni i sa što većim otvorom blende. Uopšte nije neophodno da pazite na kompatibilnost sa vašim aparatom, pa tako možete iskoristiti prastare objektive od nekog Zenita npr. Važno je samo da staklo bude čisto, bez oštećenja i da nema nekih drugih problema koji mogu uticati na kvalitet slike (npr. gljivice). Ja sam upotrebio stari Canon 50mm sa 1,8 otvorom blende.

Interesantno je da je ovom objektivu blenda neispravna i zaglavljena (na sreću u otvorenom položaju). Nešto tako sigurno možete pronaći vrlo jeftino. Na svu sreću, stakla su perfektno čista i bez najmanje ogrebotine.

Da biste ova dva objektiva spojili, neophodan vam je i prsten sa duplim muškim navojem. Ovih prstena ima u svim kombinacijama veličina i mogu se naći za 5-6 evra. Prilikom izbora objektiva, najbolje je da veličine promera navoja budu iste, ili da pomoćni objektiv ima veći navoj kako bi se smanjila mogućnost da se pojave vinjete. Promer prstena birate prema promerima navoja vaših objektiva, a u mom slučaju, s obzirom da oba imaju navoj od 55 mm, koristim prsten 55-55:

Osim ovoga potrebno vam je i malo lepljive trake. Najbolje je koristiti papirnu, jer dovoljno dobro drži, a lako se skida i ne ostavlja lepak:

Biće vam (najverovatnije, ali ne obavezno) potrebna i jedna štipaljka kako biste omogućili da blenda na pomoćnom objektivu bude stalno otvorena. Umesto štipaljke možete koristiti i presavijen karton ili već nešto drugo šta vam se učini zgodnim. Ja sam za štipaljku, jer ona omogućava da poluga koja otvara blendu bez velike sile stoji u položaju otvoreno i neće izazvati nikakva oštećenja. Ova je zgodna i skinuta je sa pantljike koja se nosi oko vrata i na koju se kači natpis sa imenom (pokupljeno sa nekog seminara):

Kada sve bude gotovo, da biste mogli da obezbedite stabilnost aparata, potreban vam je, naravno, i stativ:

Ne mora to da bude neki skup profesionalni tronožac. Važno je da može sigurno da drži vaš aparat, a takvi se mogu naći već za tridesetak evra. Obavezan inventar je i rasveta. Tu, naravno, možete pustiti mašti na volju i investirati koliko želite i možete, ali začudićete se koliko i jeftina kineska lampa može biti od pomoći:

Da pređemo na montažu. Najpre na vaš zum objektiv ušrafite prsten:

Na prsten šrafite pomoćni objektiv i to "licem u lice" tako da će skroz napred biti strana sa bajonetom:

Da bi cela stvar funkiconisala, neophodno je na pomoćnom objektivu otvoriti blendu pomoću prstena na maksimum, a fokus podesiti na beskonačno:

U slučaju da vaš pomoćni objektiv nema prsten za regulisanje blende, onda morate locirati polugu koja obavlja taj posao:

Kao što je gore već rečeno, polugu morate mehanički dovesti u položaj otvoreno. S obzirom da ona ima oprugu i da se sama zatvara, neophodno je blokirati je. To je moguće i nekim komadom presavijenog kartona koji ćete pažljivo uglaviti u prorez, ali da biste izbegli oštećenja, mala štipaljka vrlo lako rešava stvar:

S obzirom da automatski fokus neće igrati nikakvu ulogu, na vašem objektivu (ili telu aparata, u zavisnosti od modela), prebacite na manuelni fokus:

Na osnovnom objektivu takođe postavite fokus na beskonačno, a pošto ćete (uglavnom) fotografisati vertikalno, da vam težina pomoćnog objektiva ne bi pomerala fokus (kod objektiva koji imaju pokretni deo), upotrebite malo lepljive trake kako bi sve stajalo na svom mestu:

I to bi bilo to. Ostaje samo da aparat montiramo na stativ.

Najbolje rezultate ćete dobiti ako koristite prirodnu svetlost, eventualno pojačanu veštačkom ako nema dovoljno sunca. Takođe iskoristite i neko ogledalo ili drugu reflektujuću površinu da biste predmet koji fotografišete osvetlili sa svih strana. Ako koristite veštačku svetlost, pazite na temperaturu. Pošto je izvor svetlosti u mom slučaju jako blizu objektiva, da biste izbegli bilo koji rizik od oštećenja, potrebno je koristiti sijalice koje ne greju previše. Ja koristim tzv. "štedljive".

OK. Vreme je da počnete. Imajte u vidu da će sada predmet koji fotografišete morati da bude vrlo blizu objektiva - na 2-3 cm. Takođe dubinska oštrina će biti minimalna, a često manja i od 1 mm. Zbog toga ćete morati vrlo pažljivo da fokusirate, najbolje pomeranjem aparata, eventualno samog predmeta koji snimate.

Sada je samo potrebno da se naoružate strpljenjem i da počnete. Upamtite, sve je stvar zanata, a najbolje ćete ga savladati bezgraničnim brojem pokušaja sa različitim podešavanjima. Nekoliko saveta:

Zbog male dubinske oštrine birajte objekte koji su minimalno reljefni. Čak i stvari koje vam se golim okom čine ravnim, izgledaće kao brda i planine. Trudite se da predmet koji snimate držite paralelnim sa senzorom (čitaj: leđima aparata).
Dobro svetlo je ključ. Eksperimentišite sa različitim izvorima.
Ako želite veću dubinsku oštrinu, smanjite otvor blende koliko god je moguće (na osnovnom objektivu, naravno), a naučite i veštine focus stackinga.
Smanjenjem otvora blende povećavate dužinu ekspozicije. Zbog toga je neophodno snimanje sa stativa, a tom prilikom morate izbeći svaki potres. Zato treba koristiti ili opciju okidanja sa tajmerom ili žičane/bežične okidače.
Ako fotografišete insekte, potrudite se da budu mirni, jer ako su pokretni, dok se vi namestite oni više neće biti tu. Zavirite u ćoškove po svom stanu ili dvorištu i potražite već mrtve bube. Nemojte se mnogo maltretirati sa ubijanjem insekata, jer zgnječeni baš i nisu neki prizor za slikanje (mada, ko zna...). Ako vam već nije problem da ubijete bubu samo da biste je slikali, onda iskoristite frižider: živu bubu u neku kutijicu pa u friz na petnaestak minuta. Ostaće cela i neće biti deformisana, a biće vrlo mirna.
Maštajte, eksperimentišete i budite uporni. Puno sreće.

Za kraj, evo nekoliko primera dobijenih opremom iz ovog tutorijala: